Na 5 minuta procuri po jedan radijator – košmar sa grejanjem 1980tih na Novom Beogradu

Da su Beograđani imali muke sa grejanjem i toplanama pre trideset i više godina, danas je pomalo zaboravljena istina koje se ponekad samo prisete nekadašnje “žrtve” u porodičnim razgovorima.

Ipak, iako u nostalgiji sve deluje lepše, pouzdanije i bolje organizovano u davnim, iščezlim vremenima, ostaje gorka istina da je problem sa centralnim grejanjem bilo jedno od opštih mesta života u Beogradu osamdesetih godina 20. veka.

“Već tri dana kod nas u bloku 70 nema grejanja!” “Ljudi pomagajte, ovi u prizemlju imaju grejanje, a ja se na 10.spratu smrzavam već dva dana”… Ovo su bili samo neki od vapaja Beograđana u grejnoj sezoni, koji su se, nažalost, čuli osamdesetih godina.

Ako vam u stanu curi radijator i ako je poplava uhvatila maha, najbolje je da dohvatite krpu u ruke i stavite kofu ispod radijatora, jer dok dočekate dežurnu ekipu procuriće i do komšije”. Ovako su “Večernje Novosti” svojevremeno savetovale Beograđane u jeku grejne sezone, jer i pored dobre volje i uigranih ekipa, procena je bila da na svakih pet minuta procuri jedan radijator ili se pokvari verikala.

Telefoni “Beogradskih elektrana” su pre tri decenije zvonili neprestano, a sugrađani su umesto da se druže sa ćebadima i džemperima, tražili samo 20 stepeni u stanu. U jednom danu znalo je da procuri po više stotina radijatora, po šezdesetak stanova bilo bi poplavljeno, a na desetine podstanica nije radilo.

I dok su se u “Elektranama” pravdali da je nemoguće udovoljiti tolikom narodu, dotle su Beograđani vreme od poziva do intervencije merili ne na sate, nego na dane.

Kada bi se okrenuo jedan od šest dežurnih telefona, linija naravno nikada iz prve nije bila slobodna, a kada bi se neko javio, opet bi usledilo čekanje, jer ili su kompjuteri bili preopterećeni ili je bila u toku pauza za kafu.

Kada bi se problem konačno prijavilo, sve se lepo sortiralo u računar. A, onda od tog trenutka preostajalo je ponovo samo čekanje.

Za svaki poziv, govorili su u “Elektranama” dovoljno je samo pet minuta. Za to vreme bi se kvar registrovao i obaveštavala se ekipa koja odmah dolazi na mesto kvara. Procedura je, međutim, nalagala da se popuni brdo formulara i “udari” bezbroj potpisa, dok neko od dežurnih ne bi izvadio termometar i počeo da meri temperaturu.

Za to je bilo potrebno najmanje dvadesetak minuta, pod uslovom da prozori nisu otvarani, da niste luftirali sobe i da nisu često otvarali ulazna vrata, jer u takvim slučajevima ima pravo da vam bude hladno.

Kada bi se dokazalo da je bilo “smrzavanja”, vraćale su se pare, i to do pet odsto od pune cene za svaki stepen ispod 18. To se, ipak, baš retko dešavalo.

S druge strane, ako bi procurio radijator, najbolje je bilo da sami uzmete stvar u svoje ruke, jer dežurna ekipa ne bi pomogla. Dešavalo se da dođu isprazne vodu iz svih radijatora u zgradi, pa odu i “zaborave” da ponovo puste. I onda sve iz početka.

Izvor: Kaldrma

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

*